“Gravură în mi bemol” de Cristian Robu-Corcan

a apărut în limba sârbă, la editura Vega Media Doo, în colecţia Basta Evrope.

 

 

Igo je živeo na mansardi jedne stare kuće, izgrađene u neobaroknom stilu. Na spratu su živela dvojica Grka. Prizemlje je pripadalo gospođici Viktoriji, vlasnici čitave zgrade.

Igoova soba se nalazila na kraju drvenog stepeništa, koje se nalazilo sa desne strane trpezarije. Pripadala je gazdarici. Presecajući hol koji je delio sobe u kojima su boravili Grci, stepenište se završavalo pred masivnim hrastovim vratima. Iz sobe gospođice Viktorije uvek se čuo Šopen. Iz sobice mladog Grka tutnjali su Vagnerovi ratnički akordi.. Sa druge strane hola, kroz pukotine vrata starog Vretosa, krhko, poput balona od sapunice, pomaljali su se plačljivi zvuci flaute.

Igo je danima prelazio ovaj put prepun opasnosti.

Bio je to put prepun opasnosti.

Gospođica Vikotrija je bila zaljubljena u Igoa. Zbog toga, nikada nije palila svetla u prizemlju. Vrebala je Igoa u mraku, hvatala ga za ramena i gurala pod stepenište. On je pokušavao da se odbrani. Gospođica Viktorija ga je čvrsto grlila, želeći da ga poljubi. Igo je vremenom naučio da više ne sklanja usta.

Svaki put kada bi se ovo desilo, zubi gospođice Viktorije bi mu se zabijali u bradu, podređujući ga. Ostajući nepomičan, nije osećao ništa drugo do njenog plišanog jezika, koji mu je milovao usne, kao i njenih sitnih brzih ruku, koje su ga štipkale za bradu. Gospođica Viktorija je lepo mirisala, a i nije ga suviše dugo držala pod stepeništem.

I mladi Grk je bio zaljubljen u Igoa. I on ga je vrebao, skriven iza odškrinutih vrata ostave. Nasrtao je na njega poput jastreba, izgovarajući nerazumljive reči. Uvek bi mu pružao pismo, a posle bi plačući bežao. Strastvena pisma. Tako ih je, jednog dana, nazvao Igo, dok ih je posmatrao odložena u staru drvenu škrinju njegove mame. Jednom ga je mladi Grk ošamario. Pošto se Igo uplašio, mladi Grk je pobegao, obuzet kajanjem. Ali vrebanje i doturanje pisma su se nastavili.

Tu su se nalazila i misteriozna vrata starog Vretosa. U stvari, nisu vrata bila misteriozna, već gospodin Vretos, starac koji niti je vrebao, niti je voleo Igoa, već ga je nagonio na plač. Njega, Igoa. Izlazio bi u hol, gledao ga hladno, a onda bi načinio onaj bezizražajni gest. Ucveljeno bi slegnuo ramenima. Igo bi bežao u svoju sobu na mansardi i moleći za oprost gospodina Betovena – okačenog na južni zid sobe, gospodina Spinozu, zalepljenog za staklo sata i gospodina Getea, koji je visio obešen o ekser u ragastou od vrata, lio je gorke suze. Zatim bi se umio hladnom vodom, silazio u baštu i brao bukete azalea. Razbacao bi cveće po celoj sobi i ostajao nepomičan sve dok njihov miris ne bi polako nestao u potpunosti.

Kuću gospođice Viktorije otkrio je slučajno. Jednog dana, žureći da stigne do morske obale, kako bi uhvatio zalazak sunca, zaprepastio se kada je video zeca kako je iskočio iz jednog bokora ljiljana. Igo ga je pratio radoznalo, zaboravivši na zalazak sunca. Zec ga je vodio do metalne ograde ukrašene divljim ružama, pod kojim je nestao. Tada je video gospođicu Viktoriju. Dugo ga je posmatrala širom otvorenih usta. Kapljica pljuvačke joj se slila niz nežnu bradu i pokvasila krutu belu kragnu, koja joj je pokrivala grudi. «Na mansardi imam slobodnu sobu, na mansardi...» , rekla je ona uzbuđeno i još prvog dana, dok je unosio ono malo svojih stvari, na stepeništu ga je dva puta štipnula za stomak. Ipak, gospođica Viktorija je bila dobra duša. A i mirisala je lepo. Na lavandu. Kada je prvi put ušao u njenu trpezariju, Igo je primetio dve ogromne staklene posude pune neke žuto-bele tečnosti. Gospođica Viktorija je počela da plače. «Od mog tate su», rekla je i podigavši jedan stakleni poklopac, ponudila mu je da pomiriše. Bio je to lep miris koji je pratio gazdaricu: lavanda njenog oca. Onda mu je pokazala klavir njenog oca, očev krevet, njegove medalje. Igo nije imao hrabrosti da je upita nešto više. O njenoj mami, na primer. Jer, onda pod stepeništem, kada ga je štipnula za stomak i kada su ga pomilovale svilenkaste usne gospođice Viktorije, širio se požudan miris lavande njenog oca. Na trenutak je pomislio da ga je zagrlio njen otac kojeg je ona želela, a koga više nije imala. Zbog toga nije mogao da se ljuti na gospođicu Viktoriju.

Nije mogao da se ljuti ni na mladog Grka, čak iako ga je ovaj ošamario. U jednom od strastvenih pisama koje mu je tutnuo u džep, Igo je pročitao: «Od kada sam te prvi put video, osetio sam da ću zbog tebe patiti. Nije me uzbudila tvoja lepota, ni misao da ne možeš biti moj, čak me ni tvoje uporno odbijanje nije obeshrabrilo. Tvoj tuga me je ispunila besom. Nacrtao sam na kartonu studiju tvojih usana i svaki put kada ih posmatram, slušam Vagnera. Prožme me hladnoća, kao kada popijem previše kafe. Nisi hteo ni šamar da mi uzvratiš. Samo me odsutno gledaš, odnekud, izdaleka...»

Nekoliko puta Igo je naslutio da ga gospodin Vretos, starac koji ga nije vrebao, niti ga je voleo, čeka. Gledao ga je ošto i slegao ramenima. Samo nekoliko puta. I sva druga sleganja ramenima gospodina Vretosa dešavala su se spontano – nisu bila ni u kom slučaju ranije osmišljavana. Gde god da ga je Igo sretao, na stepeništu ili ispred gvozdene ograde ukrašene divljom ružom, u tramvaju ili u parku, u holu na prizemlju – čak i u prisustvu gospođice Vikotirje – gospodin Vretos bi ga na trenutak pažljivo osmotrio, a onda bi slegnuo ramenima. I Igo bi potrčao uz stepenište, zaključavao bi se u sobi na mansardi i plakao, umio bi se hladnom vodom, brao azalee i mirisao ih, stojeći nepomično.

Kako su samo duge bile Igoove šetnje! Sa džepnim izdanjem Ungaretija u jednoj ruci i albumom Sislijevih zimskih pejsaža u drugoj, Igo je žurno hodao gradom, sve dok ne bi stigao do poljane van grada. Prožeo bi ga lagani drhtaj kada bi shvatio da je potpuno sam. Opružio bi se na travu i lagano disao, prepun emocija. Ako bi posmatrao nebo ne trepćući, ono bi se polako spuštalo na njega. Zatvorio bi oči i nebo bi se vratilo na svoje mesto. I opet bi ga posmatrao netremice, recitujući šapatom nekoliko redova Ungaretija. Zatim bi zamišljao kako bi bilo da ga gospođica Viktorija, svojim punačkim rukama štipne za uši. Nebo bi se opet spustilo na njega, a za to vreme bi mladi Grk u jednoj Sislijevoj zimi zadavio gospodina Vretosa. Šopen je zazujao u roju pčela koje su jurnule na cvet suncokreta. Drugačiji život je treperio pod njegovim slepoočnicama i Igo je uhvatio takt i ritam koji su mu mileli po koži.

Da, zaista su bile veoma duge Igoove šetnje!

 

 

 

 

Glava 2.

 

 

Dugo te noći tugovala je flauta gospodina Vretosa.

Uveče, pre nego što se popeo na mansardu, prolazeći pored trpezarije gospođice Viktorije, Igo se zaustavio na tren. Gospođica Viktorija se prepirala sa svojim pokojnim ocem. Na spratu, iz sobe mladog Grka nije dopirao nikakav zvuk. Vagner je zanemeo i Igo je zamišljao kako se pomeraju njegove usne – skice na kartonskoj podlozi. Flauta se tužno oglašavala  i nije prestajala sve do zore.

Te duge noći, puževe kućice pucale su pod žurnim koracima prolaznika.

Igo nije zaspao čak ni kada su se sunčevi zraci  probijali kroz tegle s acimetom i karanfilićem. Ostao je stopljen sa foteljom, slušajući čudne zvuke koje je proizvodila flauta gospodina Vretosa. Bili su to nepodnošljivo melanholični baloni od sapunice. Plovili su po mansardi, a on se nije usudio da trepne od straha da se ne rasprše.

Duga noć i beskrajno isščekivanje

Zaslepljujuće svetlo jutro, ispunjeno galebovima koji su kružili nebom. I violina. Violina na putu ka njemu, okačena o rame jden sedamnaestogodišnje devojčice: Elize. Čini se da je njen tata rekao da se zove tako: Eliza.

«Moja supruga i ja, rekao je gospodin Hans, činimo sve... für Elise. Vi, gospodine Igo, treba da joj pokažete sve tehnike interpretacije... für Elise».

Igo je zbunjeno pokušavao da shvati odakle dolazi zujenje koje ga je iritiralo.

«tako, nastavio je gospodin Hans, vi ste jedini koji možete da pokažete Elizi šta je to violina... für Elise».

Kada je gospodin Hans začutao, nestalo je i zujanje. Promukli, ali blagi glas gospodina Hansa emitovao je to zujanje koje je Igo prepoznao.

«Für Elise», mislio je Igo posmatrajući tegle sa začinima, okupane suncem. Lupkao je po ivici fotelje kažiprstom, po ritmu jedne fuge, a zatim jedne tokate.

«Imprompt[1] je glupost», povikao je odjednom mladi Grk. Pomno je posmatrao Igoa, vikao, a onda pobegao u svoju sobu.

Sunce je skliznulo na mračnu stranu Betovenove slepoočnice, upravo u trenutku u kom je zamukla flauta. «Für Elise», mislio je Igo dok ga je savladavao umor. Zadremao je na nekoliko dugih trenutaka. U snu, gospođica Viktorija ga je štipkala za stomak. Igo je pokušao da pobegne pod stepenište, ali ona je zarila svoje punačke ručice u njegov prsluk i spremala se da ga ugrize za nos svojim sitnim zubićima.Igo je podneo kaznu: tri laka i delikatna ugriza, a zatim i plišani jezik kojim mu je pomilovala jamice na nosu. Baš je lepo misrisala gospođica Viktorija. Lavanda njenog oca širila se po mraku ispod stepeništa.

Lupanje na vratima tog jutra mirisalo je na violinu. Na staru violinu, punu mirisa dima od nemačkih lampi iz XVIII veka.

«Für Elise», rekao je gospodin Hans, a Igo, koji ga je pažljivo posmatrao, primetio je da bi stari tata komponovao sonatu za svoju kćer, samo da je bio sposoban za to.

Lupanje na vratima se nastavilo.

Igo je ustao iz fotelje, krenuo ka vratima i svom snagom udahnuo vazduh u pluća. Miris violine.

«Ova devojčica i njena violina», uzdahnuo je gospodin Hans.

Miris violine i devojčice.

Na vratima pod drvenim stepeništem koje je presecalo trpezariju gospođice Viktorije, zatim kroz hol koji je razdvajao sobe dvojice Grka, jedan devojčica je povremeno lupkala, poput tiktakanja klatna.

Tog svetlog jutra, dok su galebovi kružili nebom, Igo je imao viziju snega. Bilo je toplo, veoma toplo. Violina pred vratima je mirisala slatko, für Elise je kuckala poput klatna, bilo je toplo i hladno, a vlažna para širila se iz sobe starog Vretosa. Igo je osećao kako mu se uši smrzavaju. Pre nego što je spustio ruku na kvaku, vrata su se polako otvorila, ne škripnuvši. Malo pre je čuo bolni uzdah mladog Grka, koji je vrebao skriven iza stepeništa. Šopen se mešao sa zujanjem gospodina Hansa. Eliza je zatim rekla:

-         Treba da uđem, gospodine Igo. Kasno je!

Hladni kristali preplavili su mansardu... Severni vetar izbijao je iz Elizine kose. Jedan galeb je kričao dok je leteo prema prozoru.

-         A šta je ovo? Upitao je Igo gledajući ka Elizi. Eliza nije odgovorila. Spustila je violinu na fotelju, a ona je sela na stolicu. Imala je velike, sive oči i duge trepavice.

Igo je posmatrao violinu.

«Ova devojčica i njene velike oči», rekao je gospodin Hans uzdišući. Uzdišući, takođe, takve ih je ostavio i Igo. U žurbi se okrenuo, da ga više ne bi gledao i da bi se spasao zujanja koje mu je paralo uši.

«Da ga nije bilo sramota, gospodin Hans bi zaplakao», rekao mi je kasnije gospodin Vretos. I slegnuo ramenima.

Ali, gospodin Hans je plakao gledajući Elizu kako se oblači da bi krenula na čas violine.

-         Vetar, gospodine Igo, odgovorila je kasnije Eliza. Vetar i sneg.

Gorko je plakao gospodin Hans dok je gledao Elizu kako se oblači da bi krenula na čas violine. Nikada se više nije oblačila tako. Milovala je haljine, noge, dodirnula grudi. I posmatrala gospodina Hansa sa mržnjom.

-         Leto je, gospođice Eliza, rekao je Igo prekorno i povukao zimogrožljivo kragnu košulje preko potiljka.

U dvorištu, gospodin Vretos je brojao galebove. Njegov promukli glas čuo se do gore: «jedan, dva, tri».

-         A, ipak vam je hladno, gospodine Igo! Nasmešila se Eliza.

-         «Četiri, pet...»

Igo je spustio dlanove na obraze. Primakao se Elizi. Ona mu je pružila ruku smešeći se. I on se nasmešio.

Iz dvorišta se čuo gospodin Vretos kako u nastavku izgovara broj «sedam».

«Verovatno je ovo galeb koji je kričao pred prozorom», mislio je Igo.

Elizina ruka bila je hladna kao led. U stvari, ne kao led, već kao sneg. Jer je njegova ruka polako topila Elizinu ruku – sneg. Onda se ona smejala, a njen dlan je ponovo postao sneg.

«Ova devojčica se nikada ne smeje», rekao mu je gospodin Hans.

«Strašno me plaši – a nema još ni sedamnaest godina. Moja je kćer, gospodine Igo, a vi čete koj pokazati šta je zaista jedan violina».

Eliza je uhvatila Igoa za drugu ruku. Počela je glasno da se smeje. «Poput deteta», milsio je Igo smešeći se i govoreći sebi da je to prirodno. Eliza je, u stvari, bila jedna sedamnaestogodišnja devojčica.

Iz dvorišta se začuo glas gospođice Viktorije. Pitala je gospodina Vretosa zašto neprestano ponavlja broj sedam. «Sedam», odgovorio joj je stari Grk i verovatno joj je usput pokazao nešto posebno, jer je mala gazdarcija ispustila jedno «Ah, gospodine...»

Eliza je najednom postala ozbiljna. Dugo je posmatrala Igoa. Ispustila je njegove ruke, podigla se i krenula prema krevetu. Zatim je pogledala preko ramena.

«Žena je, pomislio je Igo, sačinjena od vetra i snega. Vetar je nosi, a ona postaje neuhvatljiva, a kada nastupi smiraj i sneg se lagano spusti, žena se pretvara u krik galebova».

«Njena koža je, gospodine Igo, poput snega» rekao je gospodin Hans i Igou se tada učinilo da se niz obraz tužnog oca skotrljaše dva bisera. Kada mramor njenih prstiju dotakne violinu – sve utihne. Samo moja supruga plače, a mi... mi ćemo učiniti sve... für Elise».

Posmatrajući Elizu kako se svlači, Igo je osećao da ga sažima to «mi» koje je gospodin Hans izgovorio sa tolikim značajem.

Dvorištem se prolomio plač mladog Grka. I on se pojavio među galebovima. «Zašto? Zašto?», upitala je gospođica Viktorija.

Promukli glas gospodina Vretosa ubeđivao je gospođicu Viktoriju: «Izgleda da je čuo nešto strašno, biće da je tako!»

I u plaču mladog Grka, dok je posmatrao elizine oči – dva okrugla ugljena bačena na nepregledno snežno prostranstvo, Igo je razlučio strah. Strah i svežinu snega koji će se istopiti.

Elisa ga je pogledala. Onim pogledom kojim mu je gospodin Hans dužnički stegao ruku. Igo se ispružio pored nje i uhvatio je za ruku. Hladnu. Vlažnu i hladnu. Zatim se njena glava stopila sa njegovim stomakom. Led sa njenih obraza prekrio je vrela štipkanja gospođice Viktorije.

Iz dvorišta je dopirao promukli glas gospodina Vretosa. Postao je histeričan: «Reci nam već jednom, zaboga, grčki mladiću, šta si to salušao da si toliko uznemiren?». «Reci nam!» dobacila je mala plačljiva gazdarica. Mladi Grk je promumlao nešto nerazumljivo, a onda je jasno rekao: Bagatelle für Elise.

Eliza se razbaškarila na Igoovim grudima.

Posmatrajući Betovena – onog okačenog na južnom zidu sobe, Igo je mislio da će se snežno telo, koje je bilo na njemu, istopiti. Ali vrele kapljice koje su mu klizile po ruci, naterale su ga da se nasmeje sa razumevanjem.

-         Sneg jednog čoveka je život tog čoveka, rekla mu je Eliza.

Na trenutak, Eliza je bila zadovoljna, a onda je zaspala.

Glava 3.

 

Igoa je probudila buka. Gospođica Viktorija je vikala.Za nevericu – gospodin Vretos je urlao. Čitavo komešanje izgleda da je dolazilo sa sprata koji su delili Grci. A bio je tu i jedan poznat glas:

-         Zaustavio sam ga... kako da kažem?... zaustavio sam ga na vreme, govorio je taj glas. Da je uzeo... kako da kažem? Da je uzeo i... dernier, mon amis, dernier...

-         Poslednju foliju... monsinjor Vilard, poslednju foliju, čuo se glas gospodina Vretosa.

-         Tačno, tako je rekao, poslednju foliju, zadovoljno je potvrdio gospodin Vilard. Da je uzeo i poslednju foliju tableta za spavanje, bio bi izgubljen. Ali sam ga zaustavio na vreme.

Gospođica Viktorijaje promumlala:

-         Merçi, merçi, merçi, monsieur Villard!

Galeb broj sedam sleteo je na Igoov prozor. Bio je nemiran. Gledao je u svim pravcima, brzo pokrećući glavu. Igo je drhteći prebacio ogrtač preko leđa. Ošamućen, sišao je dole, sa kosom preko lica. Vrata mladog Grka bila su širom otvorena. Gospođica Viktorija, videvši Igoa, počela je ponovo da plače. Gospodin Vretos je mumlao. Samo se gospodin Vilard uzdržavao da pozdravi Igoa. Iz kreveta, iskolačene oči mladog Grka zurile su prazno u plafon.

Bagatelle für Elise, rekao je mladi gr i Igo, videvši ga kako leži meko ispružen na krevetu, setio se prvog snega u svom životu. Najpre, nepregledno polje uzorane zemlje i bokori smrznute trave. Okrvavljeno nebo. Na horizontu – igra svetlosti i senki, koga je od zemlje delila skupocena zlatna nit. Diskjretan šum, tek naslućen. Šapati sa holandskih slika iz osamnaestog veka. Zatim kratka jurnjava. Rascepano nebo, pretvoreno u rite, poput Lenjngrada uništenog mržnjom, u potpunom smiraju. A iznad crnih prikaza, sličnih povorci mrtvih gavranova, započinje svoj valcer milijarda ledenih grančica, ogrnutih u bele mufove.

-         Srećan sam što vas vidim, gospodine Igo, rekao je monsinjor Vilard. Čak i u ovoj... kako da kažem?

-         Nesreći, monsinjor Vilard! Promrmljao je stari Grk.

-         Tačno, nesreći, zahvaljujem, gospodine Vretos! Da, srećan sam što vas vidim ... gospodine Igo, jer niko ne može... kako da kažem?... ne može da izvede kao vi one delikatne Paganinijeve «Kaprice».

-         Ali, čitava ova nesreća je gzavršena, zar ne? Uplašeno je upitala gospođica Viktorija.

Mladi Grk se nakašljao. Izgubljeno je pogledao po sobi, zatim sve njih okupljene tamo. Besno je počeo da plače.

-         O, dragi moj, šaputala je gospođica Viktorija, dok su joj suze lile niz obraze. Nemoj više nikada da napraviš takvu glupost.



[1] Muzički žanr, koji je prepoznatljiv po improvizacijama